NIKAD ROBOM TUNGURUA
Bjesovi su došli iz Gornjeg Milanovca organski povezujući Hard Rock sa starom srpskom mitologijom. Molim?
Zoran Marinković: Bio sam jedan od najboljih đaka i u osnovnoj i u srednjoj u školi, a Maks je bio najgori i tu smo... (Maks dobacuje: Nisam bio najgori!) ... Jedan od najgorih... i tu smo se našli i zaključili da smo isto pametni... Maks: A jednako glupi!
Goran Marić ili Maks je vlasnik gajbe u Sarajevskoj u čijoj se kuhinji odvija ovaj razgovor. Dele zajedničku ideju, vokale, neke od pesama, obrijane glave kao i odgovore, smenjujući se i dopunjujući od pitanja do pitanja. Sve se događa u ranim jutarnjim časovima, posle nastupa u SKC-u na dvodnevnom mini festivalu Melomarketovih grupa. Još jedno u seriji intrigantnih i besprekorno izvedenih pojavljivanja Bjesova.
Zoran: Posle završne godine slikarstva na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu ozbiljno sam se posvetio muzici. Možda zato što je rok najkomunikativnija umetnost danas. Najjednostavnija za konzumiranje. Znači, u toj jednostavnoj formi se može reći svašta. Ti Uroše si imao jak razlog da nastaviš sa slikanjem jer već si bio na putu da postaneš etablirani slikar. Sve je to isto. Mi samo, u ovom trenutku različitim oružjima pucamo u istu metu.
Prva postava Bjesova se okuplja '89-90. Gitaristi su još tu. Druga ritam sekcija.
Zoran: Svemu je prethodio nastup održan u milanovačkoj Tehničkoj školi '85. Izašli smo i svirali jednu pesmu dvadeset minuta. Ja sam svirao raštimovanu gitaru, Maks bas sa dve žice, Zoran Filipović, naš sadašnji gitarista, svirao je bubnjeve, a drugi bas je svirao Aleksandar Vujović. Pevački mikrofon je bio upravljen prema kasetofonu sa koga je dopirao snimak napravljen neposredno pre koncerta, a na kome nas četvorica pijani pevamo neku crnogorsku narodnu pesmu i skandiramo "Sutjeska-Nikšić !!!". Kaseta je bila pokvarena i non-stop je zavijala. Sve to je trajalo nekih dvadesetak minuta, a onda sam ja slomio gitaru. Dok sam bezuspešno pokušavao da je zapalim, isključili su Maksa, Fićo je propao sve sa bubnjevima kroz stolove na koje je bubanj bio postavljen, i tu se završio naš prvi koncert.
U septembru '90 odlaze u studio, Bjesovi snimaju svoje pesme nastale u prethodne tri - četiri godine. Materijal izlazi tek u januaru '92 za Sound Galaxy iz Čačka. Onda su usledili su nastupi uživo, često sa Boškom Drljićem...
Zoran: ...filozofom i humanistom, koji u šumama oko Gornjeg Milanovca vreba Nirdalu, džinovsku "Zmiju apokalipse". Kad se Boško bude sreo sa njom, baciće joj crvenu maramu na glavu, i ako joj ona ne spadne sa glave, Nirdala će mu otkriti bitne tajne u vezi sa predstojećim Trećim svetskim ratom. Nirdala, tj. "Tunguru naših šuma", odnosno Tunašu, je crna zmijurina dugačka oko 10 metara, debljine bandere, sa dva crna roga na glavi. Ona je razumna zmija koja govori.
Boško Drljić je došao iz Sarajeva pre 8 godina, gde je radio kao mesar. Prodao je stan i sav svoj tako stečeni novac uložio u projekat susreta sa Tungurom. U to vreme, kad je on kretao iz Sarajeva, Tunguru se nalazila u okolini Lazarevca, ali se pomerila i sad je trenutno 3 kilometra južno od Gornjeg Milanovca, u selu Semedraži. Za lov na nju, Boško je spremio oklop koji se sastoji od kante s probušenim otvorima za oči i usta, i od metalnog kostura na kojem se sa prednje strane nalazi saobraćajni znak, a od pozadi umontirana kosa i plug, tako da ga Nirdala ne može iznenaditi ni odozgo, ni spreda, a ni sa leđa. Inače, Boško nema kuću nego spava gde stigne, ponekad kod seljaka u štalama i ambarima, a najčešće u svom šumskom bivaku. Zimi on se uvije u poklonjeni tepih kao u palačinku, tako da mu ni najjači sneg ne može ništa. Često mu se dešavalo da tako prepadne ljude, izronivši iz beskrajne beline, ravno niotkuda, stresajući sneg sa sebe.
Osim lova na "Zmiju apokalipse" Boško ima još i niz drugih projekata, na primer, projekat ukrštanja čoveka i kupusa, gde će se dobiti Čokus, razuman kupus koji govori. Iz toga proističe i projekat ukrštanja Čokusa i zeca odakle će se dobiti Samojed, i to dupli Samojed, razumeš, zec jede kupus, a čovek jede zeca.
Prvi veći nastup bila je gitarijada u Čačku '90.
Zoran: To je bila prva čačanska gitarijada i tamo smo pobedili. Sa nama je, naravno, nastupio i Boško Drljić. U toku trominutnog bubnjarskog uvoda u "Džordžiju" Boško je se pojavio sa belim plaštom i providnom frizerskom haubom na glavi i otpevao "Himnu Velikom gospodaru".
Na istoj gitarijadi naš gitarista Zoran Filipović dobio je od R. M. Točka, koji je bio u žiriju, diplomu i tog trenutka postao prvi srpski diplomirani ritam gitarista. Dirljiva scena. Fićo je prišao i poljubio ruku majstoru. Točak mu je tom prilikom rekao: "Evo, još uvek si ritam gitarista, ali želim ti jednog dana da postaneš solo gitarista". Što je on i postao. Sad, na ovom materijalu, može se čuti kako čovek plete; mislirn da imamo najbolji gitaristički par na svetu. Predrag Dabić i Zoran filipović.
A onda dolazi period "krvi i znoja". Kaseta ima mlak odziv, raspad Jugoslavije je u toku. Zoran završava studije slikarstva, ženi se i dobija klinca, živi od "humanitarne pomoći" roditelja, grupa je u stanju hibernacije...
Zoran: Juna '92. formira se nova postava, dobijamo fenomenalnu novu ritam sekciju. Imamo 20 proba za mesec dana i potom veliki koncert u Milanovcu, a onda. Sviramo svuda po Srbiji pred ljudima koji, uglavnom, ništa ne znaju o nama; uigravali smo materijal koji danas ne bi zvučao ovako da nije bio kaljen i prekaljen na tim nastupima. Imali smo izuzetno jaku vizuju o tome šta hoćemo kad smo u julu '93 ušli u studio.
Predrag Dabić: Postoje dva puta da se napravi materijal, a to je da se prvo napravi ploča, a posle nastupa uživo. U ovom slučaju, ploča je prvo odsvirana, pa tek onda usnimljena, znači pročišćena je u toj meri da se ne postavlja pitanje izvodljivosti materijala.
Maks: Uvek smo želeli neki koncept, ali tek kada smo materijal disciplinovali, primetili smo da se rodio deo našeg budućeg koncepta, a koji se sastoji u minimalnom, izvornom rok pristupu kroz gitaru i bubanj.
Dolaze dalji nastupi po Beogradu i Srbiji... 1994. godinu završavaju kao pobednici 27. zaječarske Gitarijade i s materijalom koji je konačno objavljen za ITV Melomarket iz Beograda. Pričamo o hard rocku kao srpskoj nacionalnoj šifri.
Zoran: Na ovom našem drugom albumu ukrstili smo hard rok i pank. To se poklopilo sa nastojanjima najnovijih američkih grupa. Stvarno bili smo iznenađeni kad smo čuli Nirvanin album "Bleach". Shvatili smo da ti ljudi rade isto što i mi, da misle na sličan način. čak smo iste i generacije.
Trovali su se pankom, svim i svačim, ali koga ističu?
Zoran: Swans, možda najznačajnija grupa svih vremena, zadivljeni smo njihovom pomirenošću sa životom. Uspeli su da im pesme postanu ode životu, na najbolji način, kroz čistilište. Shvatili su da je život sveta stvar, znači ono što ti je dao Bog, ne smeš sebi, a ni drugome da oduzmeš. To je istina, oni su to shvatili, i to i rade...
Maks: A uz to smo našli u našem gradu ekipu koja će raditi istu stvar sa nama, koji pričaju ono što mi pričamo u pesmama u prozi. Recimo da su oni destilat onoga što se u Gornjem Milanovcu dalo okupiti; uspeli smo da njihov realni potencijal u sudaru sa našim idejama poboljšamo, razvijemo i stopimo u ovu priču.
Pitam ih šta je ono što ih privlači tome što rade.
Zoran: Žudnja za životom.
Maks: Tražimo svetla u podrumu duše. Bio je Ian Curtis, bio je Kurt Cobain, bio je Hendrix. Svi su oni na neki način gubitnici i pored svega. Hajde da umremo stari, i bolesni, i ružni, i bogati.
Živi dugo, umri star, bolestan i lud.
Uroš Đurić
BJESOVI
Bjesovi
kaseta (ITV Melomarket)
I ONDA ODJEDNOM ni od kuda kao i obično, a opet kao nikada pre, šest tipova izbace osam snimaka izrazite profilisanosti, osam kompaktnih pesama od kojih se četiri vrte oko sedam minuta ili preko, a da ne zapadaju u ju-rock gnjavažu, tipa "vidi kako sviram preko prepona". Šest savršeno usklađenih tipova koji su želeli da prave muziku kakvu su oduvek želeli da slušaju, hard rock odsviran iza svake pretencioznosti, a ipak monumentalan, stilski jednostavan, producijski perfektno dorađen, odsviran inspirativno, sa dva remek dela ("Vraćam se dole" i "Gavran") u izvanredno izbalansiranom materijalu. Pošto odvojite pare i kupite svoj komad (za sada samo na kaseti, CD se očekuje u septembru, ali ja ga ne bih čekao) , suočićete se sa činjenicom da u svojoj kolekciji imate proizvod koji kroz usvojen svetski standard, potpuno odgovorno i pročišćeno, nudi nešto, svakom na planeti razumljivo. Prvi put u ovoj zemlji, skoro četvrt veka od pojave famoznog LP-ja grupe 220 postavljen je klasični uzor, nešto neophodno za sve dalje pomake, paradigma za budućnost, ploča koju možete da nosite svojim ortacima engleščićima i švapskim svinjama, i kažete im: ja sam odavde, ovo je srpski mainstream... Baš kao pre dvadeset i više godina na planeti, dok su ideje stvarale produkciju. Da li će do toga doći ili će ovo biti još jedan ekces, posledica nenormalnih okolnosti u kojima živimo, više nije bitno. Standard je ponovo postavljen, klasičan uzor je pred vama i pokazuje svima da za konačni proizvod nije bitno pod kakvim okolnostima nastaje, već da vi sami stvorite okolnosti koje vam trebaju. U slučaju Bjesova to je išlo dotle da ih nije mrzelo da odvoje dodatnih 1000 maraka (rekli su mi) za drugi remiks ploče i tako ostanu bez poslednje pare, samo da bi njihov proizvod dobio zamišljeni oblik, što je i cilj svakog umetničkog dela. To je i odgovor ovdašnjoj ponudi poluproizvoda kao finalnog produkta. Nema više.
Posle prošlogodišnje senzacionalne avanture Đileta Markovića u Supernautu, još jedan slikarski poduhvat, do duše drugog usmerenja, ali jednake snage,
za sva vremena !
Uroš Đurić